Content on this page requires a newer version of Adobe Flash Player.

Get Adobe Flash player

Ово су коријени неких наших ријечи, који су објашњени у књизи:

Сви ћемо се сложити да ријеч стварност углавном означава оно што је стварно, што није измишљено, што није машта, оно што постоји, све што постоји. Али на питање о њеном поријеклу имамо, најчешће, два различита одговора. По једном − материја је вјечна, она само мијења облике, пре-лази из једног у друго стање, све тече, све се мије-ња, настаје и нестаје. По другом − она има свој почетак, и није вјечна него је створена. Који одговор је тачан? Једни ће рећи овај, други онај – у зависности од тога у шта ко вјерује. Међутим, ријеч стварност сама даје одговор на питање о свом поријеклу. Погледајмо!

Кад одбацимо предметак с- и наставак -ност добићемо основ ове ријечи – ТВАР. Овај основ има и облик ТВОР, што видимо по глаголу сТВОРити (сТВАРати). Да бисмо открили право (старо) значење ријечи стварност, морамо прво открити шта значи коријен ТВАР/ТВОР.

Од овог коријена настала је читава породица ријечи као што су: творба, творница, претварање, творевина, твар, стваралаштво, створ, створење, Створитељ, Творац, дјелотворан, благотворан и др. На основу ових ријечи ми видимо да је значење овог коријена оно које изражава глагол створити (стварати). И управо уз помоћ овог глагола ми добијамо одговор на наше питање о поријеклу стварности. Дакле, сТВАРност је сТВОРена! Само значење коријена ТВАР/ТВОР упућује на сТВАРање, што видимо по ријечима које су од њега настале, а од којих су и ријечи ТВОРац и СТВОРитељ. Ове ријечи дају нам одговор на питање ко је створио цјелокупну стварност. Али не само стварност него и све „сТВАРи“, све оно што чини ту стварност: материју тј. ТВАР или ТВОРевину, те жива бића тј. сТВОРове или сТВОРења. Према томе, реченица:
ТВОРац
ТВОРитељ)
сТВОРи
сТВАРност:
ТВАР
(ТВОРевину) и
сТВОРове
ТВОРења),
не само да је граматички исправна, него (на основу једног јединог коријена) управо изражава оно што се описује на самом почетку Светога Писма („У почетку створи Бог небо и земљу", Постање 1,1; „И створи Бог звијери земаљске по врстама њиховијем, и стоку по врстама њиховијем, и све ситне животиње по врстама њиховијем", Постање 1,25; „И створи Бог човјека по обличју својему...",  Постање 1,27).

На овај начин увидјели смо да значење ријечи стварност, излази на видјело тек када ту ријеч сагледамо кроз призму Светога Писма и да ова ријеч не означава само оно што постоји, него казује и како је постало то што постоји.

И ријеч остварити такође спада у ову породицу ријечи а говори о начину на који Бог ствара свијет. Има и један стих у Светом Писму из кога се то јасно види: „И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост." (Постање 1,3). Значи, Бог „рекне", боље речено, помисли или зажели нешто и одмах буде то што је Он замислио. То онда подразумијева да је свијет постао тако што је Бог осТВАРио своје замисли.

И створи Бог човјека, али не да буде само створ чије се назначење своди на то да буде пуки посматрач Божије творевине, него да, као и Бог по чијем (духовном) лику је створен, и сам ствара („И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради ...", Постање 2,15). На тај начин човјек постаје сличан Творцу, јер се и он бави сТВАРањем. Човјек је, дакле, позван да буде сТВАРалац који ствара сТВАРи (за живот тје-лесни), који се бави сТВАРалаштвом (и обогаћује свој живот душевни), те који ТВОРи добра дјела (којима крунише свој живот духовни).

У 1. књизи Светог Писма има једна врло необична појединост. У 26. стиху прве главе Постања каже се овако: „По том рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју као што смо ми..." Како то Бог самог себе зове ми? Одговор на ово питање јасан је свакоме ко зна да је Бог један, али у три лица - Отац, Син и Дух Свети - Света Тројица. То је вјеровање наше Цркве и онда није никакво чудо да је то испољено у Светом Писму.

Међутим, ми Срби имамо једну ријеч по којој знамо да је то тако и без Светог Писма. Која је то ријеч? То је ријеч Створитељ. Видјели смо да њен коријен има значење стварања, али обратимо сада пажњу на њен предметак. Предметак С- (исто као и ријеч с или са) има значење друштва, односно, мноштва, множине. Према томе, ријеч Створитељ је у облику једнине а подразумијева множину, баш као што је Бог један а у више лица.

Разлика између твари и створења (створова) у нашем језику је изражена самим обликом ријечи. Да је твар једна а да је с-творења много, говори нам опет предметак С-, баш као што управо он наглашава разлику између с-твари којих је много и твари (материје) која је једна и од које се и састоје све „ствари“ на свијету.
На крају остављамо могућност да ће неко у тежњи за истином и посумњати у све ово и да ће се запитати: „Је ли сТВАРно?“. И у свом питању наћи ће одговор.

Ријеч Божија, Син Божији каже: „Јасампутиистинаиживот." Порећи Ријеч значи порећи истину, а порицање истине је лаж, а лаж је гријех. А гријех води у смрт („Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе", Римљанима 5,12). Краће речено − порицање истине води у смрт. Зашто? Зато што је порицање истине исто што и порицање живота. А порицање живота је смрт. Ко се одриче од живота он умире.

Ако је Бог ИСТина и ако је савршен, онда је заИСТа ИСТинито све што он говори. Лаж настаје послије неке изречене истините тврдње и то тако што пориче ту тврдњу, односно, покушава да је промијени. Може ли се истина промијенити? Нека нам на то питање одговори сама ријеч истина. Њен основ ИСТ, који има значење ријечи исто јасно нам ставља до знања да је ИСТина оно што је ИСТо, да је истина увијек иста, непромјенљива, вјечна. Исто као и Син Божији који је увијек исти, непромјенљив, вјечан, а за себе каже да је Истина. Ми Срби, дакле, знамо да они који мијењају истину, у ствари, покушавају да промијене Истину, Ријеч Божију. И да је то узалудан посао, јер оно што је увијек исто не може се промијенити.

Данас ријеч искрен означава особину онога ко никад не лаже, ко увијек говори истину. Али ова ријеч је постала од ријечи искра, а искра (варница) указује на свјетлост и ватру. Ватрен је онај ко има особину ватре, а искрен? Па  онај ко има особину искре. По овоме искреност би требало да има везе са свјетлошћу, са ватром. Али како?

Искра је оно што исКРСне, што се појави кад се КРЕСне. Ова два глагола потврдиће значење свјетлости које има ријеч искра. Они имају коријен КРС/КРЕС који дају ријечима као што су крес, креснути, укресати, искрснути, а све ове ријечи упућују на ватру и свјетлост. Ријечи исКРа и исКРЕн такође имају овај коријен, само што је скраћен, окрњен.

Од овог коријена имамо и глагол крститисе. Крштење је света тајна у којој човјек постаје хришћанин, члан Цркве Христове. У том чину човјек бива очишћен од гријехова које је учинио и започиње нови духовни живот преображен и освећен Духом Светим, „обучен у Христа" („Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте", Галатима 3,27). Да крштење има везе са искром, искреношћу, истином, ватром и свјетлошћу, јасно је из самог чина крштења. Крштењем Бог у човјеку укресава искру којом човјек тежи искрености, односно, Истини. Због тежње ка Истини (Богу) човјек и одлучује да се КРСти. И та искра у њему распаљује огањ љубави према Господу и човјек би требало да је његује да се не угаси, да је што више разгори у себи да би свијетлио, да би та свјетлост избијала из њега и излила се на другог човјека („Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима", Матеј 5,16).

Ова мала искра која прераста у све већу и већу свјетлост води нас Господу, води нас у вјечни живот Царства Његовог. У почетку би Свјетлост а и на крају ће бити Свјетлост. А Свјетлост има у себи живот. Јер Свјетлост је сама Ријеч Божија, Син Божији, Пут, Истина, Живот, а поврх свега Љубав, кроз кога све постаде и који ће и на крају бити све у свему („... и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему (Ефесцима 1,22-23).

За све што постоји има у нашем језику још једна лијепа ријеч – природа. По природословцима природа означава управо све оно што постоји, укључујући ту и људе и сав живи и неживи свијет. По другима природа је све што нас окружује, дакле, све осим нас људи. Или народа. По овом посљедњем одређењу цјелокупну стварностчине природа и народ заједно. Природа и народ – кад већ означавају два пола исте појаве, ове двије ријечи морале би имати и нешто заједничко у значењу.

И већ уочавамо да је то исти коријен код обије ријечи, коријен РОД. Овај коријен има значење рађања или родбинске везе, што се може видјети по читавој породици ријечи која је од њега настала: род, родити (се), родитељ, породица, родбина, рођак, сродство, урођеник, породилиште, препород, уродити, одродити се, изрод и др. Природа и народ такође припадају овој породици ријечи, јер им заједнички коријен даје и нешто заједничко у значењу. Шта то ријечи природа и народ могу имати значењски сродно?

Ако ствари посматрамо кроз Свето Писмо, онда ћемо врло брзо доћи до одговора. А Свето Писмо каже да је Господ Бог створио и човјека и жену („И створи Бог човјека...“, Постање 1,27, „И Господ Бог створи жену...“, Постање 2,22), а то значи и прву поРОДицу. Из ове породице се изРОДио читав РОД људски, наРОДило се мноштво људи, народио се сав наРОД Божији и сви наРОДи на планети Земљи. Дакле, народ води поријекло од самог Бога који га је (посредно) створио. Али ми свога Бога не доживљавамо само као Творца који нас је створио и оставио да живимо у свијету, гледајући нас „одозго“ равнодушан према нашој судбини. Напротив, ми Га доживљавамо као некога ко нас воли и коме ја стало до нас. Ми Му се зато обраћамо са Оче наш, а не са „Творче наш“, јер Га доживљавамо као РОДитеља који нас је „РОДио“, родитеља чија смо ми дјеца.

А какве везе има природа са свим овим? Вратимо се на оно одређење које каже да су природа и народ све што постоји, све оно што је Бог створио. Па ако је Господ Бог родитељ народу, онда је Он исто тако родитељ и приРОДи. Реченица: Створи-тељ створи створења и стварност, може да се каже и овако: Родитељ роди народ и природу. А ако је то тако онда из свега слиједи да смо ми људи са природом „у сРОДству“, да смо „у РОДбинском односу“ („РОДјаци“)  и да смо (заједно са Богом) једна велика породица.

Од именице дар постао је глагол ДАровати који има скоро исто значење као и глагол ДАти, са једном малом али битном разликом. Давање не мора да прати неко посебно осјећање, док ДАривање увијек подразумијева осјећање наклоности, љубави оног који дарује. И заиста је то тако јер Бог је Љубав и наш Дародавац који нас воли изнад свега и дарује нам све на дар („...Бог је љубав...“, 1. Јовано-ва 4,16).

         А Он не само да нам је даровао биће и живот него и све наше способности (таленте). Да су нам оне дароване, очито је на основу наших ријечи које описују оног ко има те способности: ДАровит, обДАрен, наДАрен. Сва три придјева су од именице дар и на основу њих је потпуно јасно да су наше способности дар једног Дародавца, јединог који може тако нешто да да, и који хоће да да, и који стално даје.

Првобитно је човјек створен безгрешан јер све што је Бог створио „добро бјеше веома“. То стање безгрешности зовемо још исправност, чедност, невиност. Све ове ријечи везане су за постање које је Мојсије описао у својим књигама. За исправност и чедност то смо већ установили, али шта је са ријечју невиност? Погледајмо њен коријен.

Коријен ријечи неВИНост је ВИН и он има исто значење као и ријеч крив, што може да се види по ријечи која је од њега настала – ВИНовник. Виновник и данас означава некога ко је проузроковао неко лоше дјело, ко је крив за нешто. И ми видимо на основу ове ријечи да је човјек виновник првог гријеха у повијести људског рода, гријеха којим је престало стање његове невиности.

Али Бог је љубав и увијек нам пружа прилику за покајање. Кад човјек схвати да је погријешио, да је крив, онда му једино преостаје да се каје, да моли за опрост. И за овај чин ми имамо ријеч у нашем језику и то управо од коријена ВИН – то је ријеч изВИНити се. Дакле, да бисмо се вратили у стање безгрешности ми треба да пружимо покајање, односно, да бисмо поново доспјели у стање невиности треба да пружимо извињење (изВИНјење) и обећање Богу да ћемо слушати Његове спасоносне заповијести.

И за ову послушност Богу, односно, потчињеност човјекове воље Божијој ми имамо ријеч у нашем језику и то опет од коријена ВИН – то је ријеч повиновати се. Ко треба да се поВИНује? Па виновник гријеха! Значи, кад згријешимо и постанемо криви, треба да се покајемо и да поново будемо послушни Богу. А то можемо и овако да кажемо: Кад постанемо виновници гријеха, кад престанемо бити невини, треба да се извинимо и повинујемо Богу.


О нашем вјеровању у васкрсење тијела и живот вјечни говори нам ријеч која означава посљедњи чин везан за тијело − ријеч сахрана. Како сахрана може говорити о васкрсењу? Погледајмо основ ове ријечи и значење које има, па ће нам све бити јасно.

Ријеч сахрана има основ ХРАН а овај основ има значење глагола хранити. Али не у данашњем смислу (давати храну), него у смислу који је очуван у ријечима похранитии тјелохранитељ. Из ове двије ријечи може се закључити да коријен ХРАНима значење чувања, јер тјелохранитељ је лични чувар, а похранити („на сувом и хладном мјесту") је исто што и оставити, смјестити, чувати, сачувати. Дакле, и саХРАНа је чување.

А за шта се чува тијело? Па за други долазак Христов, када ће сви који су умрли васкрснути за живот вјечни („...и мртви ће васкрснути нераспад-љиви...", 1. Коринћанима 15,51-54).

2012 Сва права су задржана